Драма која заслужује књигу и позорницу

Драма Јелена Савојска најављује појаву једног младог писца, великог дара, са већ формираном литерарном, поетичком и интелек-туалном мишљу, посебно заинтересованог за параисторијску или историјску драму, успут полемишући са временом којим се бави, дајући му лични печат кроз артикулисани поглед на свет, пишући, у ствари, о нашем времену и о нама данас.

По свом хабитусу, комад Јелена Савојска, готово да је архетип романтичарског поимања драме и то у оном најизворнијем моделу о каквом говори и сам родоначелник романтизма Виктор Иго. Дакле, ради се о усковитланим страстима, сукобима унутар самих драматис персона, где се свом жестином сударају емоција и осећај дужности и части, и где ће, као у свакој доброј драми таквог типа, трагични исход уследити као неминовност.

Обрад Ненезић показује изузетан смисао за причу, а то је једини, или можда једини сегмент драме који се не може научити. Дакле, прича Јелене Савојске је течна, логична и незаустављива. Она је богата и разуђена и, што је најважније, потпуно препричљива. Будући читалац ове драме или њен гледалац у позоришту, моћи ће је сасвим препричати својим пријатељима. А такву причу творе драматис персоне са формираним разлозима свог драмског постојања, потпуно ослоњена на своја биографска, биолошка или социолошка утемељења. И радило се о Јелени или Луки, дакле главним лицима ове успеле драме, или пак о Иву Врани или неком другом ко ће тек неколико пута проговорити у драми, ти карактери су заокружени, специфични, мотивисани и упечатљиви, а самим тим памтљиви и, што је најважније, потпуно игриви. Поготову ако се томе дода изворни дијалекат којим лица говоре и који писац воли, познаје и вешто користи. Речју, ради се о драми која свакако заслужује да се нађе између корица које ће је учинити књигом и која свакако заслужује да буде упризорена на некој од наших сцена, што и јесте основни разлог писања драма и сврха њиховог постојања. А ко први постави неки комад Обрада Ненезића имаће за извесни период година право на самохвалу и ону у позоришним круговима драгоцену реченицу: Знате, ја сам га први играо.

 Синиша Ковачевић

Срећна драматизација несрећних предела

Ластва, село у катунској нахији, настањено људима који живе под сталним притиском турских освајача. Слика живота патријархалног црногорског друштва и људи којима је борба оружјем ништавна у односу на борбу да одрже дату реч.

“Оно што речем, желио бих да сви чују”- Овако се укратко може испричати чиме се бави Владимир Мијушковић у роману “Залога” и Обрад Ненезић у истоименој драматизацији Мијушковићевог дјела. “Слободни људи не разумију робове”- Сам одабир романа и идеја да га преточи у драму, указује да Ненезић посједује истанчан осјећај за драмско. Роман који има више нивоа и токова радње, у коме се просторно и временски лута, у Ненезићевој адаптацији постаје чврста драмска конструкција лишена свих сувишних ликова и непотребних рукаваца радње. “Оно што прогутам, прогутам”- Ненезић из романа узима управо оно што је најдраматичније, те тако ништа “не прогута”. У први план радње ставља побратимство харамбаше Спасоја и Турчина капетана Мушовића, око чега даље са лакоћом плете догађаје. Пред нама је дакле, драматизација окренута националном фолклору, али са правом дистанцом, којом се избегава претерана идеализација.

“И кад би хтио лијепо- не умије”- То наравно није истина, посебно када се обрати пажња на Ненезићев рад на ликовима из романа. Од типова он ствара карактере. Обликује их као пунокрвне људе, који више нису само део друштва коме припадају, већ су и личности за себе. Обећање које изговори тако извајан карактер добија ону тежину која је потребна. Оловну! Роман обилује богатим описима пејзажа, а Ненезић те пределе вешто тка у карактере. Несрећа предела у којима живе, постаје на тај начин њихова лична несрећа. Можда и највећа! “Јунаци смо да би смо били људи”- Два супростављена света- један који брани своју слободу и други који на њу кидише… А везује их нешто више од несреће предела. Веже их реч обећана! Два супротна света (али никако супростављена) Мијушковићев роман “Залога” и Ненезићева истоимена драматизација… А спаја их једна капа. Капа саткана од речи. Од оних речи због којих је боље умрети него их неодржати. Слава онима који то умеју! Дубоко сам уверена да су то људи попут Обрада Ненезића. Да они поседују речи… Речи које кости немају, а кости ломе!

Катарина Милутиновић