“Gorska drama” je inspirisana legendom o zabranjenoj ljubavi kneginjice Jelene Petrović i crnogorskog perjanika Luke. Radnja prati školovanje  Jelene i Milice u Rusiji, kao i izazove visokog društva kojem su izloženi, što ne ostavlja ravnodušnim kako njih, tako i dvor na Cetinju. Međutim, kako to u dramama biva uvijek na nekom idealnom putu postoje prepreke koje su nesavladive, a prije svega u klasnom smislu. Kako crnogorske ambicijenijesu ispunjene očekivanjima od Rusije, tako ni obični perjanici ne zadovoljavaju ambicije crnogorske krune.

Produkcija: Centra za kulturu Tivat, 2017.

Igraju: Maja Stojanović, Jovan Dabović, Aleksandar Radulović, Pavle Popović, Filip Đuretić, Omar Bajramspahić, Maša Labudović, Gorana Marković i Vukan Pejović

POGLEDAJ PREDSTAVU

“…I opet, originalnim i vec prepoznatljivim poetskim jezikom, Obrad Nenezić u Gorskoj drami slika veliko platno istorijskih prilika na kojem se prelamaju sudbine likova. Dobro poznata tragika neostvarivosti intimne sreće i ljubavi pojedinca u kovitlacu političkih imperativa, oslikana jezički slojevitim i izuzetno slikovitim sredstvima, čine ovu dramu i predstavu pravim praznikom za umetničke sladokusce. Raskošnim jezikom pisana u slobodnom stihu ova predstava zavodi specifičnom lepotom govornog glumackog iskaza. U drami i na sceni se dinamično smenjuju monološke deonice izrazitih lirskih nota sa britkim humorom kratkih i smisaono sažetih sentenci. Lirski pasaži dostižu vrhunce najlepše poezije, one koja ostaje da živi i mimo dela u kojem je napisana. Čuti je uzivo sa scene predstavlja pravu čaroliju…”

Prof. dr Dijana Marojević

***

„…Gorska drama“ Obrada Nenezića, uzima  kao polazište legendarnu priču o istinskoj ali nemogućoj  ljubavi između crnogorske knjaginjice Jelene Petrović i perjanika Luke.

Pisac nas u  stihovanom dramskom  tekstu preko motiva zabranjene ljubavi  upoznaje sa temom – društvenim  okolnostima u Crnoj Gori i Evropi s kraja 19. vijeka.  Izvanrednim monolozima i dijalozima dočarava  atmosferu  mjesta  (Cetinje, institut „Smoljni“ u Sankt Peterburgu) i vremena,  a ujedno nas upoznaje sa nevjerovatnim karakterima pojedinaca i  jednog naroda. Pisac slikovito oživljava istoriju i govori o borbi za ostvarivanje ličnih, a i kolektivnih sloboda. „Gorska drama“ opisuje egzistencijalnu avanturu u kojoj se ljudska  duša pojavljuje u svom najčistijem  (ljubav, iskrenost, odanost) ali i najprljavijem obliku (korupcije, izdaje i stradanja nevinih života). Pošto istina ima svoja ograničenja, ljubav crnogorske knjaginjice i perjanika, koja nije ostvarena u stvarnom životu našla je pribježište u djelu Obrada Nenezića, te se nadam da će iz istog razloga, a mnogo više zbog promišljanja pisca o jednom narodu kao temi i jedinstvenog spisateljskog pristupa, ovo djelo naći svoj put kako do čitalačke tako i do pozorišne publike.

Mr Kristina Radović

***

“… Навикли смо некако на Обрадов препознатљив стил паковања драме са историјском етикетом и слободним стихом, па радо конзумирамо те изванредне умјетничке дарове. „Горска драма“ је само један у низу прстенова који спајају његова дјела. Јелена Савојска, као непресушна инспирација многих, пронашла је у Обрадовој драми, рекло би се, утјеху за своју неузвраћену љубав, пошто сјајним текстом аутор дочарава то вријеме на неки модеран начин- занимљивим репликама, цијелим током радње, слободним стихом који плијени од прве ријечи до последње сцене. Карактеристичан је тај мотив жене, која упркос круни принцезе, долази у искушење и спремна је да се одрекне свега зарад љубави праве и чисте, зарад човјека кога воли. Управо нас ова драма подстиче на то, да се запитамо, да ли у данашњем времену постоје љубави без интереса, позадине, погрешних намјера, и да ли је могуће у овом времену да замиришу те некадашње врлине, па да човјек заволи себе у неком другом и да то буде једини разлог који их веже, а све друго небитно?! Екипа глумаца, које се аутор држи од почетка и која свакодневно заврће рукаве не би ли све то изгледало на сцени како и изгледа- историјски и сјајно, пресликава ону некадашњу слику двора и обичаја, па те купују још у првој сцени. А љубав, као вјечни мотив, увијек ће бити кључ који отвара и најчвршћа врата позоришта, као и оне праве незаборављене вриједности које излазе из Ненезићевог пера као из свачије душе, која на сцени засвијетли као добра порука, да се памти…”

Prof. Sava Radulović